“Test je pozitivan”, bile su riječi koje sam jasno čuo od medicinske sestre koja je čekala da se brzi test na HIV očita.
Srijeda, 21. avgust 2019.godine.
Kako neko ko obožava zimu, snijeg i planinu, Dohu sam poredio sa pećnicom upaljenom na 200 stepeni. Nakon godine dana potrage za poslom u inostranstvu, nekoliko intervjua i odbijenih aplikacija, uspio sam da obezbijedim sebi mjesto u jednoj poznatoj obrazovnoj ustanovi u Dohi, Katar.
Akademska godina je uveliko počela, obim posla je rastao iz dana u dan a moje uzbuđenje zbog nove sredine, kolega i učenika se samo povećavalo. Međutim, daleko od toga da je sve išlo po planu. Za razliku od nekoliko kolega, koji su baš kao ja bili novi predavači te školske godine, još uvijek nisam dobio dozvolu za rad. Moji lični dokumenti kao i analiza testova na HIV i tuberkulozu treba da prođu određenu verifikaciju kako bi se dobilo zeleno svijetlo i kako bih dobio radnu dozolu.
Tog dana je dnevna temperatura u hladu iznosila 44 stepena, i na putu od škole do stana nisam mogao da vidim nijednu osobu van svojih automobila. Asfalt je bio toliko užaren da su ljudi bili prinuđeni da pokrivaju točkove svojih parkiranih kola. Na putu do stana sam se zaustavio ispred supermarketa, i u toku par koraka koje sam morao da napravim od svojih kola do ulaza u prodavnicu imao sam utisak da ću izgubiti svijest svakog trenutka.
Dok sam pokušavao da pronađem listu sa potrebnim namirnicama, zazvonio mi je telefon – „Novosti“, pomislio sam. Upravo tako je i bilo – rečeno mi je da narednog dana ne dolazim na posao, već da ostanem kući i čekam dalje instrukcije. Radne dozvole i dalje nema. Vratio sam telefon u džep, i iste sekunde me je oblio hladni znoj. Da li od vrućine katarske pustinje, temperaturnog šoka prilikom ulaska u klimatizovani prostor, ili od poziva koji sam upravo primio? Uskoro uopšte neće biti bitno.
Četvrtak, 22. avgust 2019.godine
Čujem zvono na telefonu, i misleći da je u pitanju alarm, pokušavam desnom rukom da ga izgasim ne pomjeraći glavu sa jastuka. Nakon nekoliko sekundi, koliko mi je trebalo da shvatim da je u pitanju poziv, naglo sam skočio sa kreveta i javio se.
„Dragi Kihote, želim samo da te obavjestim da nisi prošao verifikaciju i da ne možeš da dobiješ radnu dozvolu. Ne znamo šta je u pitanju, ništa ne žele da nam kažu, međutim, moraš da napustiš zemlju do večeras. Ubrzo nakon poziva ti šaljemo avionsku kartu, spakuj se što prije jer za par sati treba da budeš na aerodromu. Jako mi je žao“.
Slijedi ekspresno pakovanje uz šok i stres koji nisam nikada ranije osjetio. To je bila kombinacija zbunjenosti, bijesa i straha ispraćena histeričnim plačom na momente. Isto veče sam došao nazad u svoju zemlju, zbunjen a i posramljen jer nikome nisam mogao da kažem zbog čega sam se vratio jer ni ja sam nisam to znao.
Subota, 24. avgust 2019. godine
Odlučio sam da uzmem stvari u svoje ruke, i da odradim sve detaljne medicinske analize kako bih bio siguran da je na tom polju sve kako treba. Pošao sam u Dom zdravlja, i zatražio da odradim test na HIV s obzirom da je to bilo najlakše i najbrže, pa sam želio da to prvo završim. Nakon par minuta test je odrađen, i dok je medicinska sestra čekala da se test očita, ja sam opušteno sjedao na kožnoj stolici i razgledao postere koji su visili na zidovima. Toliko sam se zamislio da sam u jednom trenu i zaboravio gdje se nalazim, sve dok se sestra nije okrenula prema meni i rekla: „Test je pozitivan“.
Iako sam veoma jasno čuo i razumio njene riječi, nekontrolisani osmijeh se pojavio na mom licu. To je bio osmijeh koji je bez sumnje označio početak drugog dijela mog života – onaj koji neće biti bezbrižan i lak, ali na koji ću biti najponosniji!
Borba sa vjetrenjačama tek predstoji.
Don Kihot
